Bengali Catalan English German Hungarian Portuguese Spanish Swahili Vietnamese
Филозофија права животиња
Том Реган (Tom Regan)
Ауторско право © 2026 (CC BY 4.0)
Ово дело је лиценцирано под условима лиценце Creative
Commons Ауторство 4.0 међународна.
Слободни сте да:
- Делите —
копирате и редистрибуирате материјал у било ком медију или формату
- Прилагођавате — ремиксујете, трансформишете и надограђујете материјал у било
коју сврху, чак и комерцијалну
Под следећим условима:
- Ауторство —
Морате навести одговарајуће ауторство, обезбедити линк ка лиценци и
назначити ако су измене извршене. То можете учинити на било који начин,
али не на начин који сугерише да давалац лиценце подржава вас или вашу
употребу.
Превод Невен Вуканац.
Предговор 1
Ја сам
веган и активиста за права животиња већ неких 37 година. Имао сам срећу да је
моје универзитетско образовање обухватало обраду дела Тома Регана. Ово последње
је пажљиво проучавано на Универзитету у Торонту у мојој докторској дисертацији
„Емпатија и рационалност у етици”. Имао сам привилегију да видим професора
Регана како говори на бројним конференцијама. Као и са његовим списима, стекао
сам неоспоран утисак да учим од истински великог мислиоца. Изврсни квалитет
писања у овој брошури проналази се и цвета у његовим многим филозофским
књигама, од којих је кључни класик Случај за права животиња (The Case
for Animal Rights). Ценим његова дела, али их и преиспитујем, у класичној
филозофској традицији.
Поменута
књига делује у традицији индивидуалних права, али прекида са старом културном
навиком да се озбиљно разматрају само права људских бића. Ипак, свако ко
животиње схвата озбиљно не може а да не пронађе дубоку озбиљност у Регановим
идејама о индивидуалним правима изложеним у овој брошури. Животи животиња важни
су за њих саме, без обзира на њихову употребну вредност за људе, потврђује
Реган. Животиње имају независну вредност, каже нам се. Оне нису само алати или
ресурси. Оно што се дешава животињама важно је за њих, као што др Реган
примећује. Такође, свака животиња подједнако има живот који може бити добар или
лош, и зато заслужује једнака права. Стога Реган предлаже да проширимо принципе
правде тако да обухвате животиње и признамо им основно право на поштовање – из
ког произлазе сва остала права. Овај фокус на индивидуална права и даље је
епохалан, неокрњен презиром чак и према људским правима, који сада постаје све
јача сила у глобалним збивањима.
Осим
индивидуалних права за животиње, која Реган незаборавно и снажно брани, његова
брошура садржи оно што ја називам „одзвуци”. То су идеје и теме које одзвањају
код људи који озбиљно схватају права и поштовање. То су тачке на које се Реган
усредсређује, а које би, могло би се тврдити, требало да одзвањају с тежином за
свакога. Жене и Црнци не постоје да би служили другима, нити животиње. Нико ко
је доследан својим начелима није задовољан „произвољном дискриминацијом”,
неправедним предрасудама, нити себичношћу. Ове ноте ударају заједничке жице са
свим оним људима који схватају, у овим тешким временима, после Реганове смрти
2017. године, да немамо право да одустанемо од права. Када свет постаје тежак,
таква мора постати и наша морална одлучност. Др Реган би се сложио.
Ипак,
пишући брошуру под називом „The” Philosophy of Animal Rights, не
морамо прихватити да је Реганово дело усавршено и употребљиво на све начине за
сва времена. Остају фундаментална морална питања. Реган не би потписао шведски
закон о добробити животиња из 1988. године, који је покушао да направи важне
продоре против фабричког узгоја свиња, између осталих реформи. Крмаче већ нису
биле затворене ради принудног дојења. Новим законом, међутим, свињама је
уопштено наложено да имају слободу кретања уместо тесних торова, приступ слами
и другој простирци, групни смештај ради окончања одвајања и изолације ових
веома друштвених животиња, уз забрану купирања репова и сечења зуба, мада су
праксе кастрације остале. Ипак, ове мере су отклониле велика страдања. Да будемо
јасни, Шведска није забранила све облике фабричког сточарства. Да ли конкретна
патња и смртност животиња у Шведској нису тада требали бити решени на тај
начин, чак и уз стварне недостатке закона? Уопштено говорећи, животиње умиру
знатно више у интензивној пољопривреди. Стопе смртности лако прелазе 15%, уз
истовремено максимизирање профита. Можемо и даље остати одлучни да доведемо до
права животиња када свет буде коначно спреман за такво стање ствари. Сада је
сјајно за срећне кућне љубимце када напредују заштићени племенитим идеалима
права животиња у домовима активиста и светилиштима. Међутим, ужасно је када
несрећна стока неправедно трпи апсолутне ужасе фабричког сточарства.
Реган
пише о важности саосећања, емпатије и симпатије у овој брошури. Али Случај
за права животиња пре одражава следећу реченицу, такође из саме брошуре:
„Филозофија права животиња захтева само да се поштује логика.” Реган не
наглашава саму бригу у својој кључној књизи, на шта мж многе феминисткиње
приговарају. Сада неко би лако могао да се сложи да је Реган потпуно логички
самодоследан, док тај исти судија не брине много за животиње. То би оставило
животиње без практично ичега корисног. Ипак, ни брига није без замки у етици.
Ако емпатијски „огледате” некога, уобичајена тема у етици бриге, какве је то вредности
ако је та особа покварена или окрутна? Чисто логичке идеје и чисто симпатичка
осећања воде до моралних проблема. Можемо ли урадити боље у јединственој,
кохерентној филозофији?
И које
„животиње” признајемо у правима животиња? Реган заслужује много похвала по овом
питању. Мудро је да заступа права за псе, али не и права за амебе. Ипак, и бол
пужева треба узети у обзир, као што он пажљиво сугерише. Он се у својој књизи
веома труди да оправда свој став о томе које животиње морално важе – „субјекти
живота”, како их он назива – мада остају важна питања. Ипак, са филозофијом,
зар није очигледна истина приметити да увек постоје важна питања која треба
поставити и размотрити? Хајде да даље истражујемо, идеално разматрајући
животиње уз нешто налик Регановом „принципу поштовања”, како га је фино
формулисао у Случају за права животиња...
Др
Дејвид Штибел (David Sztybel)
Мeберли,
Онтарио, Канада
Јануар
2026
Предговор 2
Текст Филозофија
права животиња (The Philosophy of Animal Rights), аутора Тома Регана,
првобитно објављен 1989. године, систематизује и шири, у приступачнијем језику,
тезу првобитно развијену у његовој књизи Случај за права животиња (The
Case for Animal Rights, 1983), једну од најригорознијих, најкохерентнијих и
најзахтевнијих формулација етике права животиња. Реганово дело део већ је
консолидоване дебате, у којој публикација књиге Ослобођење животиња
(Animal Liberation) Питера Сингера, 1975. године, представља фундаментални
репер. И случај за права животиња и његова каснија синтеза стога настају у
контексту у ком су свесност животиња, проблем патње и критика специзизма већ
били добро утемељени у филозофском пољу.
Реган
иде корак даље формулишући теорију права животиња засновану на концепту
унутрашње вредности и појму „субјеката живота”. Ова формулација не критикује
само посебно окрутне праксе, већ доводи у питање саму моралну легитимност
експлоатације животиња као такве, одбацујући свако поступање које ове јединке
своди на пуко средство за људске циљеве.
Међутим,
више од три деценије након објављивања овог текста — и педесет година после
Ослобођења животиња — суочавамо се са узнемирујућом историјском противречношћу:
никада није произведено толико научног и филозофског знања у области животињске
етике, а истовремено никада раније толико животиња није индустријски
експлоатисано као данас. Теоријска јасност је напредовала изванредно; међутим,
друштвена свест и политичке структуре далеко су заостале за овим напретком.
Од
1970-их, чврсти аргументи су снажно утврдили свесност животиња, разградили
специзам (дискриминација на основу врсте – прим. прев.) и демонстрирали моралну
неусклађеност система заснованих на инструментализацији свесних бића. На
интелектуалном плану, етичка легитимност експлоатације животиња дубоко је
уздрмана. Ипак, ова концептуална револуција није се претворила у структурну
трансформацију друштва.
Општа
популација, иако боље информисана, остаје углавном уклопљена у културне и
прехрамбене обрасце који зависе од експлоатације животиња. Исто важи и за
политичке, економске, уметничке и верске елите, које су у највећој мери
задржале своје навике, дискурсе и савезе нетакнутим. Патња животиња постала је
видљивија, али не и приоритет; боље позната, али не и централна.
Овај
јаз делимично се може објаснити упорним одсуством моралног образовања о правима
животиња, које остаје упадљиво ретко чак и у оквиру високог образовања.
Студенти универзитета или факултета тешко да ће добити икакво суштинско или
систематично излагање животињској етици или аргументима заснованим на правима,
а за оне који заврше такве програме — или који уопште немају приступ високом
образовању — ова питања су још удаљенија. Ван специјализованих академских или
активистичких кругова, аргументи засновани на правима животиња углавном су
одсутни из главних медија и јавног дискурса. Ипак, овај јаз испољава се
најснажније на политичко-институционалном нивоу, где су у многим земљама
законодавна тела под снажним утицајем — а често и у потпуности заробљена — моћних
економских интересних група, посебно агробизниса и агроиндустријског комплекса.
Сектори чија је економска одрживост директно везана за експлоатацију животиња
врше одлучујући утицај на изборе, законодавне агенде и политике, ојачавајући раскорак између етичке
свести и структурне промене.
Ова
конфигурација претвара дебату о правима животиња у готово забрањено подручје, у
ком се етички предлози директно сударају са укорењеним економским интересима,
резултирајући спорим напретком и дисконтинуитетима. Чак и иницијативе попут
Понедељак без меса, која предлаже смањење потрошње производа животињског
порекла, постају мета несразмерних реакција управо због свог симболичког и
образовног карактера. Овај отпор се не објашњава непосредним практичним
утицајем предлога, већ чињеницом да он прекида, макар и за један дан,
натурализацију експлоатације и открива конкретну могућност алтернативних
прехрамбених и културних модела.
Овај
образац реакције и отпора открива кључну чињеницу: етички напредак у области
права животиња и даље зависи више од изузетних историјских прилика него од
сталних структура правде. Када се ти изузетни прозори прилике затворе,
регресија или стагнација тежи да преовлада. Оно што би требало да представља
сталну јавну политику, често постаје изоловани епизода, оно што би требало да
буде право, често је само привремена мера.
Овде се
указује напетост коју не можемо избећи. Том Реган је у праву у својој моралној
дијагнози; међутим, историјско искуство сугерише да захтевање свега као
предуслова за деловање често резултира врло малим напретком, или готово
никаквим. Томе се придодаје понављајућа појава у политичким и етичким
покретима: критике усмерене не на спољне противнике, већ на прелазне
иницијативе које долазе из самог поља права животиња. Далеко од јачања сврхе
заступања животиња, такве динамике теже да додатно фрагментирају већ политички
крхки покрет, претварајући потенцијалне конвергенције у унутрашњи раздор,
слабећи капацитет за колективно деловање и трошећи значајне прилике за изградњу
заједничке основе за ефикасно помагање животињама.
С
обзиром на то, питање постаје неизбежно: треба ли да се уздржимо од деловања
само зато што не можемо истовремено постићи све? За Регана, поступне реформе
теже да продуже неправду легитимизујући структуре које би требало укинути.
Историјско искуство, међутим, предлаже да суспендовање или делегитимизација
ефикасних, мерљивих и политички трансформативних акција у име чистоте идеала
значи, у пракси, прихватање потпуног континуитета управо оне штете против које
тврдимо да се боримо.
Одржавање
укидања употребе и експлоатације животиња као нормативног хоризонта је
фундаментално. Али поистовећивање хоризонта са непосредним захтевом за деловање
може претворити етичку кохерентност у политичку парализу. Између прихватања
неправде онаквом какав јесте и захтевања њеног тренутног укидања, постоји
средња путања. Дуж те путање — несавршене, оспораване, поступне — људи мењају
своје навике и сам начин на који се животиње перципирају почиње да се мења. Ова
путања не релативизује неправду експлоатације животиња; само признаје да
морални аргумент, ма колико исправан био, не претвара се аутоматски у
историјску промену. Трансформације ове врсте зависе од конкретних политичких
борби. Дискредитовање овог прелазног простора не убрзава ослобођење животиња;
само продужава статус кво.
Сваки
оброк без производа животињског порекла послужен у јавној школи није тривијалан
гест. То је опипљиво искуство које образује непце, нормализује алтернативе,
мења културне референце и проширује поље могућег. Ово не замењује укидање
експлоатације животиња — али припрема тло да то престане изгледати незамисливо.
Одбијање ефикасних прелазних мера у име теоријске чистоте значи ускраћивање
конкретне помоћи животињама које тренутно пате — став какав тешко да бисмо
прихватили када су у питању неправде учињене према људским бићима. Овај
двоструки стандард открива специстичку пристрасност и одвојеност од стварности
коју саме животиње живе.
Реганов
текст остаје незаобилазни етички путоказ јасно потврђујући да је експлоатација
животиња неправда коју треба укинути, а не само реформисати. На моралном плану,
његова дијагноза је недвосмислена; на историјском и политичком плану, међутим,
јасноћа идеала не претвара се аутоматски у друштвену трансформацију. Између
потврде принципа и стварне промене у пракси, неопходно је градити мостове, чак
и ако су провизорни и несавршени. Одбијање изградње таквих посредничких корака
у име апсолутне кохерентности може очувати интегритет моралног дискурса, али не
мења јавне политике, не мења друштвене праксе, нити смањује стварну и
непосредну патњу милијарди животиња.
Марли
Винклер (Marly Winckler)
Флоријанополис,
Бразил
Јануар
2026
Филозофија права животиња
Том Реган (Tom Regan)
Позиција права животиња
Остале животиње које људи једу, користе у науци,
лове, хватају у замке и експлоатишу на разне начине, имају сопствени живот који
је важан за њих, без обзира да ли су корисне за нас. Оне не постоје само у
свету — оне га доживљавају. Оно што им се дешава важно је за њих. Свако биће
има живот који за њега самог може бити бољи или лошији.
Тај живот обухвата разноврсне биолошке,
индивидуалне и друштвене потребе. Задовољење ових потреба извор је задовољства,
а њихово ускраћивање или злостављање — извор бола. У овим суштинским аспектима,
нељудске животиње у лабораторијама и на фармама, на пример, исте су као људска
бића. Зато етика нашег односа према њима, као и једни према другима, мора
признати исте основне моралне принципе.
На свом најдубљем нивоу, људска етика заснована
је на независној вредности јединке: морална вредност било којег људског бића не
мери се тиме колико је та особа корисна за унапређење интереса других људских
бића. Поступати са људским бићима на начин који не уважава њихову независну
вредност значи кршити оно најосновније од људских права: право сваке особе да
буде третирана с поштовањем.
Филозофија права животиња захтева само да се
поштује логика. Јер сваки аргумент који уверљиво објашњава независну вредност
људских бића подразумева да и остале животиње имају ту исту вредност, и то
уједнакој мери. А сваки аргумент који уверљиво објашњава право људи да буду
третирани с поштовањем такође подразумева да и ове остале животиње имају то
исто право, и то уједнакој мери.
Истина је, дакле, да жене не постоје да би
служиле мушкарцима, Црнци да би служили белцима, сиромашни да би служили
богатима, нити слаби да би служили јакима. Филозофија права животиња не само да
прихвата ове истине — она их подржава и оправдава. Али ова филозофија иде даље.
Инсистирајући на независној вредности и правима осталих животиња и
оправдавајући их, она пружа научно утемељене и морално непристрасне разлоге за
порицање тврдње да ове животиње постоје да би нама служиле.
Када се ова истина призна, лако је разумети зашто
је филозофија права животиња непомирљива у свом одговору на сваку неправду коју
остале животиње бивају приморане да трпе. Нису веће и чистије кавези оно што
правда захтева у случају животиња које се користе у науци, на пример, већ
празни кавези; не „традиционална” сточарска пољопривреда, већ потпун крај
свакој трговини месом угинулих животиња; не „хуманији” лов и хватање у замке,
већ потпуно искорењивање ових варварских пракси.
Јер када је неправда апсолутна, треба јој се
апсолутно супротставити. Није „реформисано” ропство оно што је правда
захтевала, нити „реформисанa” експлоатација деце, нити „реформисано”
потчињавање жена. У сваком од ових случајева, укидање је био једини морални
одговор. Само реформисати апсолутну неправду значи продужавати неправду.
Филозофија права животиња захтева исти одговор:
укидање- као одговор на неправедну експлоатацију осталих животиња. Нису детаљи
неправедне експлоатације оно што мора да се промени. Сама неправедна
експлоатација је оно чему мора доћи крај, било на фарми, у лабораторији, или у
дивљини, на пример. Филозофија права животиња не тражи ништа више, али неће
бити задовољна ничим мањим.
10 разлога за
права животиња
и њихова објашњења
1: Филозофија права животиња је
рационална. Објашњење: Није рационално произвољно дискриминисати. А
дискриминација животиња је произвољна. Погрешно је третирати слабија људска
бића, посебно она којима недостаје нормална људска интелигенција, као „алате”
или „обновљиве ресурсе” или „моделе” или „робу”. Стога не може бити исправно
третирати остале животиње као „алате”, „моделе” и слично, ако је њихова
психологијаједнако богата (или богатија) као код ових људи. Мислити другачије
је ирационално.
„Описати
животињу као физичко-хемијски систем изузетне сложености несумњиво је потпуно
тачно, осим што пропушта 'животињскост'(значава суштину онога што биће чини животињом,
слично као што “људскост” означава суштину човека -прим.прев.) животиње.” (Е.
Ф. Шумахер)
2: Филозофија права животиња је научна.
Објашњење: Филозофија права животиња поштује нашу најбољу науку уопште, а
посебно еволуцијску биологију. Ова последња поучава да се, Дарвиновим речима,
људи од многих других животиња разликују „по степену, а не по врсти”. Питања
повлачења граница по страни, очигледно је да су животиње које се користе у
лабораторијама, узгајају за храну и лове ради задовољства или хватају у замке
ради профита, на пример, наши психолошки сродници. Ово није фантазија, ово је
чињеница, доказана нашом најбољом науком.
„Нема
суштинске разлике између људи и виших сисара у погледу њихових менталних
способности.” (Чарлс Дарвин)
3: Филозофија права животиња је
непредрасудна. Објашњење: Расисти су људи који сматрају да су припадници њихове
расе супериорни у односу на припаднике других раса само зато што припадају
њиховој („супериорној”) раси. Сексисти верују да су припадници њиховог пола
супериорни у односу на припаднике супротног пола само зато што рипадају њиховом
(„супериорном”) полу. И расизам и сексизам су парадигме неодрживе
нетолеранције. Не постоји „супериоран” или „инфериоран” пол или раса. Расне и
полне разлике су [друштвене и] биолошке, а не моралне разлике. Исто важи и за
специзизам — схватање да су припадници врсте Homo sapiens супериорни у односу
на припаднике сваке друге врсте само зато што људска бића припадају сопственој
(„супериорној”) врсти. Јер не постоји „супериорна” врста. Мислити другачије
значи имати исте предрасуде као расиста или сексиста.
„Ако
можете оправдати убијање ради конзумирања меса, можете оправдати и услове у
гету. Ја не могу оправдати ни једно ни друго.” (Дик Грегори)
4: Филозофија права животиња је
праведна. Објашњење: Правда је највиши принцип етике. Не треба да чинимо или
допуштамо неправду да би добро дошло, нити да кршимо права мањине да би многи
имали користи. Ропство је то допуштало. Искоришћавање дечјег рада је то
допуштало. Већина примера друштвене неправде то допушта. Али не и филозофија
права животиња, чији је највиши принцип принцип правде: Нико нема право да има
користи кршећи права другог, без обзира на то да ли је тај „други” људско биће
или нека животиња.
„Разлози
за правно посредовање у корист деце нимало мање се примењују на случај оних
несрећних робова — (осталих) животиња.” (Џон Стјуарт Мил)
5: Филозофија права животиња је
саосећајна. Објашњење: Пун људски живот захтева осећања емпатије и симпатије —
једном речју, саосећање са жртвама неправде, без обзира на то да ли су жртве
људи или остале животиње. Филозофија права животиња позива на врлину саосећања
и њено прихватање подстиче раст те врлине. Ова филозофија је, по Линколновим
речима, „пут целовитог људског бића”.
„Саосећање
у деловању можда је та величанствена могућност која би могла заштитити нашу
пренасељену, загађену планету...” (Викторија Моран)
6: Филозофија права животиња је
несебична. Објашњење: Филозофија права животиња захтева посвећеност служењу
онима који су слаби и рањиви — онима који, без обзира на то да ли су људи или
животиње, немају способност да говоре у своје име или да се бране, и којима је
потребна заштита од људске похлепе и бесосећајности. Ова филозофија захтева ову
посвећеност, не зато што је у нашем личном интересу да је пружимо, већ зато што
је то исправно учинити. Ова филозофија стога позива на несебичну службу и њено
прихватање подстиче раст те службе (Служба као посвећеност, овај термин
подразумева деловање у корист вишег циља, а не само професионални рад – прим.
прев.)
„Потребна
нам је морална филозофија у којој концепт љубави, о коме филозофи сада тако
ретко говоре, поново може постати централан.” (Ајрис Мердок)
7: Филозофија права животиња је
индивидуално испуњавајућа. Објашњење: Све велике традиције у етици, и световне
и верске, наглашавају важност четири ствари: знања, правде, саосећања и
аутономије. Филозофија права животиња није изузетак. Ова филозофија поучава да
наши избори треба да буду засновани на знању, да изражавају саосећање и правду,
и да буду слободно донети. Није лако постићи ове врлине, нити обуздати људске
склоности ка похлепи и равнодушности. Али целовит људски живот је без њих
немогућ. Филозофија права животиња позива на индивидуално самоостварење и њено
прихватање подстиче раст тог остварења.
„Хуманост
није мртав спољашњи пропис, већ жив унутрашњи порив; не самопожртвовање, већ
самоостварење.” (Хенри Солт)
8: Филозофија права животиња је
друштвено напредна. Објашњење: Највећа препрека процвату људског друштва је
експлоатација животиња. То важи у случају нездраве исхране, уобичајеног
ослањања на „модел целе животиње” у науци, као и многих других облика
експлоатације животиња. Исто је и са образовањем и оглашавањем, на пример, који
помажу да се људска психа угуши у односу на захтеве разума, непристрасности,
саосећања и правде. На све ове начине (и не само на њих), нације остају дубоко
назадне зато што не служе истинским интересима својих грађана.
„Величина
нације и њен морални напредак могу се мерити начином на који поступа са
животињама.” (Махатма Ганди)
9: Филозофија права животиња је еколошки
мудра. Објашњење: Главни узрок еколошке деградације, укључујући ефекат стаклене
баште, загађење воде и губитак обрадивог земљишта и хумуса, на пример, може се потицати
од експлоатације животиња. Исти образац постоји у широком спектру еколошких
проблема, од киселих киша и одлагања токсичног отпада у океане, до загађења
ваздуха и уништавања природних станишта. У свим овим случајевима, деловање у
циљу заштите погођених животиња (које су, на крају крајева, прве које пате и
умиру од ових еколошких невоља) значи деловање у циљу заштите природе.
„Све док не успоставимо осећај сродности између наше врсте и оних смртних сабораца
који са нама деле сунце и сенку живота на овој измученој планети, нема наде за
друге врсте, нема наде за животну средину и нема наде за нас саме.” (Џон
Вин-Тајсон)
10: Филозофија права животиња воли мир.
Објашњење: Основни захтев филозофије права животиња је да се са људима и
осталим животињама поступа с поштовањем. Да бисмо то чинили, потребно је да не
наносимо штету никоме само да бисмо ми или други имали користи. Ова филозофија
је стога потпуно супротстављена војној агресији. То је филозофија мира. Али то
је филозофија која проширује захтев за миром изван граница наше врсте. Јер
против безбројних милиона нељудских животиња води се рат, сваки дан. Истински бити
за мир значи чврсто стати против специзизма. Наивно је веровати да може бити
„мира у свету” ако не успемо да донесемо мир у наш однос са осталим животињама.
„Ако
неким чудом у свој нашој борби Земља буде поштеђена нуклеарне катастрофе, само
правда према сваком живом бићу ће спасити човечанство.” (Алис Вокер)
10 разлога против
права животиња
и одговори на њих
1: Ви изједначавате животиње и људе, када, у ствари, људи и животиње се
знатно разликују. Одговор: Не тврдимо да су људи и остале животиње једнаки у
сваком погледу. На пример, не тврдимо да пси и мачке умеју да рачунају
диференцијале, нити да свиње и краве уживају у поезији. Оно што тврдимо јесте
да су, као и људи, многе животиње су психолошка бића са сопственим доживљајним искуством.
У том смислу, ми и оне смо исти. У том смислу, дакле, упркос нашим многим
разликама, ми и оне смо једнаки.
„Сви аргументи за доказивање људске супериорности
не могу уздрмати ову тврду чињеницу: у патњи, животиње су једнаке као и људи.”
(Питер Сингер)
2: Тврдите да свако људско биће и свака друга животиња имају иста
права, што је апсурдно. Кокошке не могу имати право гласа, нити свиње право на
високо образовање. Одговор: Не тврдимо да људи и остале животиње увек имају
иста права. Чак ни сви људи немају иста права. На пример, особе са озбиљним
менталним тешкоћама немају право на високо образовање. Оно што тврдимо јесте да
ови и остали људи деле основно морално право са осталим животињама — наиме,
право да буду третирани с поштовањем.
„Судбина је сваке истине да буде предмет подсмеха
када се први пут прогласи.” (Алберт Швајцер)
3: Ако животиње имају права, онда их има и поврће, што је апсурдно.
Одговор: Многе животиње су као и ми: имају сопственуи психолошки идентитет. Стога
као и ми, ове животиње имају право да буду третиране с поштовањем. С друге
стране, немамо разлога, а свакако не ни научних, да верујемо да шаргарепе и
парадајз, на пример, доносе психолошко присуство у свет. Као и све остало
поврће, шаргарепе и парадајз немају ништа налик мозгу или централном нервном
систему. Зато што су у том погледу мањкави, нема разлога да поврће сматрамо
психолошким бићима са способношћу да доживљавају задовољство и бол, на пример.
Управо из тих разлога могу се рационално потврдити права у случају животиња и
порећи их у случају поврћа.
„Случај за права животиња зависи само од потребе
за чулношћу.” (енгл. sentience – прим. прев.) (Ендру Линзи)
4: Где повлачите границу? Ако примати и глодари имају права, онда их
имају и пужеви и амебе, што је апсурдно. Одговор: Често није лако тачно знати
где „повући границу”. На пример, не можемо тачно рећи колико неко мора имати
година да би био стар, нити колико мора бити висок да би био висок. Ипак,
можемо рећи, са сигурношћу, да је неко ко има осамдесет осам година стар, и да
је неко ко је висок два метра и шеснаест центиметара висок. Слично томе, не
можемо тачно рећи где повући границу када је реч о животињама које имају
психологију. Али можемо рећи са апсолутном сигурношћу да, где год се граница
повуче на научним основама, примати и глодари су на једној страни (психолошкој
страни), а пужеви и амебе на другој — што не значи да их смемо уништавати
несмотрено.
„У односима људи са животињама, са цвећем, са
свим предметима стварања, постоји читава велика етика коју скоро да још нисмо
угледали.” (Виктор Иго)
5: Али сигурно постоје неке животиње које могу осећати бол, а немају
јединствен психолошки идентитет. Пошто ове животиње немају право да буду
третиране с поштовањем, филозофија права животиња подразумева да можемо
поступати са њима на било који начин. Одговор: Тачно је да неке животиње, попут
шкампа и школки, можда могу осећати бол, али им недостаје већина других
психолошких способности. Ако је то тачно, онда ће им недостајати нека од права
која друге животиње поседују. Међутим, не може бити моралног оправдања за
наношење бола било коме, ако то није нужно. А пошто људима није нужно да једу
шкампе, шкољке и сличне животиње, нити да их користе на друге начине, не може
бити моралног оправдања за наношење бола који неизбежно прати такву употребу.
„Питање није 'Могу ли да резонују?' нити 'Могу ли
да говоре?' већ 'Могу ли да пате?'“ (Џереми Бентам)
6: Животиње не поштују наша права. Стога људи немају обавезу да
поштују њихова права. Одговор: Постоје многе ситуације у којима јединка која
има права није у стању да поштује права других. То важи за одојчад, малу децу и
ментално онеспособљена и поремећена људска бића. У њиховом случају не кажемо да
је сасвим у реду третирати их непоштовано зато што они не уважавају наша права.
Напротив, признајемо да имамо дужност да их третирамо с поштовањем, иако они
немају дужност да нас третирају на исти начин. Оно што важи за случајеве који
укључују одојчад, децу и остале поменуте људе, нимало мање важи и за случајеве
који укључују животиње. Тачно је да ове животиње немају дужност да поштују наша
права. Али то не брише нити умањује нашу обавезу да поштујемо њихова.
„Доћи ће време када ће људи попут мене гледати на
убијање (осталих) животиња онако како сада гледају на убијање људских бића.”
(Леонардо да Винчи)
7: Бог је дао људима власт над животињама. Зато можемо чинити са њима
шта год желимо, укључујући и да их једемо. Одговор: Не представљају све
религије људе као оне који имају „власт” над осталим животињама, а чак и међу
онима које то чине, појам „власти” треба схватити као несебично старатељство, а
не себичну моћ. Људи треба да осећају љубав према свему створеном као што је и
Бог осећао љубав у процесу стварања. Када бисмо данас волели животиње на начин
на који су их људи волели у Еденском врту, не бисмо их јели. Они који поштују
права животиња кренули су на путовање назад у Еден — путовање назад ка
исправној љубави према Божијој креацији.
„И рече Бог: Ево, дао сам вам сваку траву која
носи семе, која је на лицу целе земље, и свако дрво на коме је плод дрвета које
носи семе; то ће вам бити за јело.” (1. Мојсијева 1:29)
8: Само људи имају бесмртне душе. То нам даје право да поступамо са
осталим животињама како желимо. Одговор: Многе религије уче да све животиње, не
само људи, имају бесмртне душе. Међутим, чак и ако су само људи бесмртни, то би
само доказало да ми живимо вечно, а остале животиње не. И та чињеница (ако је
чињеница) повећала би, а не смањила, нашу обавезу да осигурамо да овај — једини
живот који животиње имају — буде што дужи и што бољи.
„Нема религије без љубави, и људи могу говорити
колико год желе о својој религији, али ако их не учи да буду добри и љубазни
према животињама као и према људима, све је то лажно.” (Ана Сјуел)
9: Ако поштујемо права животиња и не једемо их нити их на друге
начине експлоатишемо, шта онда треба да радимо са свима њима? За веома кратко
време трчаћe по нашим улицама и кућама. Одговор: Негде између 4 и 5 милијарди
животиња узгаја се и коље за храну сваке године само у Сједињеним Државама
[овај број порастао је на више од 9 милијарди копнених животиња до 2023;
глобално, више од 85 милијарди копнених животиња коље се за месо годишње, што
износи више од 2.500 у секунди]. Разлог за овај запањујуће висок број је
једноставан: постоје потрошачи који конзумирају веома велике количине
животињског меса. Понуда животиња прати потражњу купаца. Када филозофија права
животиња победи, међутим, и људи постану вегетаријанци, не треба да стрепимо да
ће милијарде крава и свиња пасти у средини наших градова или у нашим дневним
собама. Када финансијски подстицај за узгајање милијарди ових животиња нестане,
једноставно неће бити милијарди ових животиња. И исто резоновање важи у осталим
случајевима, у случају животиња узгојених за истраживање, на пример. Када
филозофија права животиња превлада и та употреба ових животиња престане, онда
ће и финансијски подстицај за узгајање милиона њих такође престати.
„Најгори грех према нашим ближњим створењима није
мрзети их, већ бити равнодушан према њима. То је суштина нечовечности.” (Џорџ
Бернард Шо)
10: Чак и ако остале животиње имају морална права и треба их
заштитити, постоје важније ствари које захтевају нашу пажњу - светска глад и
злостављање деце, на пример, апартхејд, дроге, насиље над женама и положај
бескућника. Када решимо ове проблеме, онда можемо да бринемо о правима
животиња. Одговор: Покрет за права животиња стоји као део, а не одвојено од
покрета за људска права. Иста филозофија која инсистира на правима животиња и
брани их такође инсистира на правима људских бића и брани их. На практичном
нивоу, уосталом, избор са којим се суочавају промишљени људи није између
помагања људима или помагања животињама. Може се чинити и једно и друго. Људима
није потребно да једу животиње да би помогли бескућницима, на пример, баш као
што им није потребно да користе козметику тестирану на животињама да би помогли
деци. У ствари, људи који поштују права животиња, тиме што их не једу, биће
здравији, и у том случају заправо ће моћи да помажу људским бићима још више.
„Ја сам за права животиња као и за људска права.
То је пут целовитог људског бића.” (Абрахам Линколн)
Ова брошура је првобитно објављена и
дистрибуирана од стране Culture & Animals Foundation. Сазнајте више о
њиховом раду на cultureandanimals.org.
Напомене у угластим заградама су од уредника.
Цитати познатих личности задржани су као у
оригиналу, иако многи од њих не могу бити верификовани као аутентични.
Биографска белешка
Др Том Реган био је добар и великодушан човек и
пријатељ многих. Филозоф по позиву и по вокацији, спајао је научну строгост и
педантну пажњу према детаљима са заразном страшћу моралног убеђења. Његов живот
и дело постали су компас по коме су бројни животи нашли смер и наставиће да
инспиришу генерације које долазе. Као млад човек, сопствени живот му је
преобразило књижебно сусретање са Махатмом Гандијем, које је означило почетак
његовог путовања од конзумента меса до вегана и до једног од најутицајнијих
заговорника животиња своје генерације.
Рођен у Питсбургу, Пенсилванија, 28. новембра
1938. године, Том Реган предавао је филозофију на Државном универзитету Северне
Каролине 34 године. Написао је више од двадесет књига — укључујући Случај за
права животиња (The Case for Animal Rights, 1983) — и стотине академских
чланака, у којима је идеје скициране у овом тексту развио у великом детаљу и са
великим умећем. Његова аутобиографија у два дела, Птица у кавезу: Поглед на мој
живот (The Bird in the Cage: A Glimpse of My Life), објављена је у другом тому
часописа Between the Species 1986. године. Кроз безбројна предавања широм
света, помагао је публици да у кравама, свињама, кокошкама, овцама, козама и
осталим нељудским животињама препознају јединствене личности које јесу — нимало
мање вредне од вас и мене. Преминуо је у Рејлију, Северна Каролина, 17.
фебруара 2017. године.
Др Рајнер Еберт (Rainer Ebert)
Хјустон, Сједињене Државе
Децембар 2025
Поговор
Права животиња
За мене
лично, Реганов приступ заснован на правима је важан. И морална права (идеје) и
законска права (закони) граде заштитну ограду око сваке јединке. Другима је
забрањено да ову ограду руше, без обзира на то шта сте учинили (као што Реган
описује у својој књизи Празни кавези (Empty Cages)). Замислите
најзлочестију особу коју можете да замислите (нпр. Хитлера). Забрањено би било-људским
правима, да га убијете. Да, морао би да буде затворен до краја живота ради
безбедности других. Идеја људских права — чврсто утемељена после Другог
светског рата, барем у теорији и често у пракси — кључна је за опстанак модерне
цивилизације. Под цивилизацијом подразумевам мирољубиву коегзистенцију и
демократске вредности: расправе, да; неслагања, да; отмице, мучење, ропство,
линчовање, атентати, егзекуције — све ово: НЕ.
Идеја
права животиња — у смислу да одбацује све клање и захтева вегетаријанство, не
само из личног саосећања, већ као политички захтев — изграђена је на темељима
људских права. По дефиницији, права животиња укључују људска права.
Постоје
и друге сродне идеје које захтевају поштовање животиња и вегетаријанство. Ја
лично сматрам да су мање корисне. Термин „ослобођење животиња” има за циљ да
значи да одбацујемо угњетавање и експлоатацију животиња, а не да (како је
претпоставио један мој запрепашћени пријатељ) предлажемо да једноставно
отворимо сваки кавез у зоолошком врту и гледамо тигрове и крокодиле како
убијају свакога. „Ослобођење животиња” је идеја друштвене промене.
Приметно је да утилитаристички приступ Питера Сингера, представљен у његовој књизи Ослобођење животиња (Animal Liberation), допушта неке облике експлоатације животиња ако су корисни за многе друге. Ово је у супротности са правима животиња. Слично томе, идеја одбацивања „специзизма” (дискриминације животиња), зато што је неправедна, логична је. Али није корисна ако са свима поступамо лоше, ако нико нема права.
Путовање у непознато?
Ако вам
се Реганови аргументи чине убедљивим и одлучили сте да подржите права животиња,
следећи логичан корак је да будете вегетаријанац, или заправо, веган. Као
заговорници права животиња и вегетаријанци, крећемо се по занимљивом терену.
Тло је чврсто. Можемо бити уверени да вегетаријанска и веганска исхрана може
бити здрава и безбедна. Али крећемо се по ивицама добро истраженог подручја,
понекад корачајући у непознато. Вегетаријанска — а камоли веганска — земља још
увек не постоји на Земљи. Права животиња су морално убедљива (за многе). Такође
су и законски могућа, али само ако би се већина људи сложила са нама. Говоримо
о остваривој утопији: знамо како да је изградимо, али је визионарска.
Да
бисмо изменили то где можемо стићи, морамо препознати где се налазимо. То је
као да улазимо у непознато подручје или метафоричку „џунглу”. Могло би бити
опасно. Зашто? Зато што друштвена промена са собом носи опасности и
непредвиђене последице. Ово није проблем искључиво веганског или покрета за
права животиња. То је трагична лекција научена из борбе за грађанска права и
права жена. Покрет за права животиња је, међутим, особен. Осим одређених
религија са прехрамбеним правилима, то је први друштвени покрет који захтева да
променимо своју исхрану. Важно је да су многи милиони људи већ деценијама ушли
у ово „непознато” веганско подручје. Штавише, веганско подручје се ширило и
шири у некадашња свеједа подручја.
Ипак,
направљене су многе грешке и научене многе лекције. Зашто не искористити ово
„инсајдерско знање”? По гласинама, и ја се слажем, постоје две главне области у
којима проблеми често настају: (1) исхрана и (2) друштвени живот.
(1) Исхрана
Најраније
књиге које су комбиновале идеје права животиња и вегетаријанства потичу с краја
1800-их — посебно књига Хенрија Солта Права животиња (Animals’ Rights)
из 1892. У то доба, наука о исхрани тек је зачета. Витамини, неопходни за људе,
откривени су у првој половини 1900-их. Прва организација која себе дефинисала
као веганску, Веганско друштво у Енглеској, основана је 1944. године. Последњи
откривени витамин-витамин Б12, изолован је отприлике четири године касније.
Многе идеје о исхрани из класичних вегетаријанских књига 19. века понављане су
у вегетаријанском покрету до данашњег дана.
У
међувремену, међутим, наука о исхрани открила је неколико потенцијалних
проблема и њихова решења. Хајде да искористимо ово знање.
Као
научник у области исхране и дугогодишњи веган, препоручујем следеће. Назовимо
их шест златних правила веганске исхране:
- Уместо
производа животињског порекла, конзумирајте махунарке и намирнице на бази
махунарки (нпр. тофу, сојино млеко).
- Махунарке су
одличан извор протеина, гвожђа и цинка.
- Узимајте
додатак витамина Б12 — осим ако не конзумирате намирнице обогаћене Б12
свакодневно или скоро свакодневно.
- Узимајте око
10–50 µg дневно или око 2.000 µg једном недељно.
- Обезбедите
довољно витамина Д из додатка (около 20–25 µg дневно) или из сунчеве
светлости.
- Обезбедите
довољно јода из јодирано соли, морских алги (нпр. нори, вакаме) или
додатка (100–150 µg дневно).
- Покушајте
редовно да конзумирате извор омега-3 масних киселина, нпр. уље ланеног
семена, уље репице (канола), орахе или конопљино семе.
- Свакодневно
конзумирајте намирнице богате калцијумом, нпр. намирнице обогаћене
калцијумом, кинески купус, бок чој или броколи.
Напомене:
- Веганска суплементација
може бити практична јер садржи витамин Б12, витамин Д и јод.
- Витамин Б12
је најважнији. Већина ово-лакто-вегетаријанаца такође би требало да узима
додатак Б12.
- Здрава
исхрана укључује обиље воћа, поврћа, интегралних житарица и махунарки, као
и орашастих плодова и семенки и здравих биљних уља.
- Више
информација можете пронаћи на ivu.org или vegansociety.com.
(2) Друштвени живот
Када је
Доналд Вотсон — човек који је сковао реч „веган” — упитан „Шта вам је најтеже у
вези са тим да сте веган?”, одговорио је: „Па, претпостављам да је то друштвени
аспект.”
Када
постанете вегетаријанац — а посебно веган — можда ћете наилазити на „проблеме”
и са свеједима и са веганима. Неки свеједи ће бити подржавајући. Али другима
може бити криво, могу бити увређени, нервозни или „одбрамбено настројени”. Неки
ће можда покушати да сваки мали здравствени проблем који имате припишу вашој
веганској исхрани.
Још
1944. године, Доналд Вотсон је написао: „Можемо бити сигурни да, ако би нам
икада и пришт нарушио лепоту нашег физичког облика, то би у очима света потпуно
и искључиво била наша сопствена глупа грешка јер не једмо 'праву храну'.”
Сусретање
са другим вегетаријанцима, веганима и заговорницима права животиња може бити
одлично. Могу делити савете, пружити моралну подршку и често су дивни људи.
Овде, међутим, говоримо о истински разноврсној групи. Вероватно је да ћете
упознати веганe и онда открити да су нека њихова мишљења или особине личности
прилично „занимљиве” (као што кажу у Енглеској) или „ужасне” (као што ми кажемо
у Немачкој).
Познато
је да су људи тешки. Бити вегетаријанац, веган или заговорник права животиња
може ствари учинити тежим. Али поштовање неколико основних правила може ствари
учинити лакшим. У наставку је неколико савета. Назовимо их четири златна
правила да не полудите:
- Не
проповедајте. Милиони вегана су покушали и нису успели. Одаберите „подучавање
примером”, покушајте да будете „радосни веган”, користите „пријатељски
активизам”. Избегавајте „наметљиви активизам”.
- Познајте
своје границе. Тражите да вас поштују. Поштујте друге. Толеришите
међусобне разлике. Не би се то звало „толеранција” да је лако.
- Срећите се са
другим вегетаријанцима и веганима — они вам често могу помоћи. Не очекујте
да буду савршени или „дух из боце”.
- Водите рачуна о свом здрављу. Не будите фанатик. Ништа у животу није 100% доследно.
Какав је закључак?
Када је
реч о исхрани, веганска исхрана може бити веома здрава, али, наравно, веганска
исхрана није аутоматски здрава. Кључне одреднице су да обезбедите да уносите
кључне хранљиве материје, посебно витамин Б12, и да, идеално, своју исхрану у
великој мери центрирате око „целовитих намирница”. Питање старо вековима које
се и данас понекад поставља је: „Да ли су људи анатомски свеједи?” Али са
становишта савремене нутриционистичке епидемиологије — студија исхране са
људима — то уопште није релевантно питање. Ово питање је такође веома
поједностављено. Питање које треба поставити је: Шта студије са веганима
показују? Оне показују да веганска исхрана може бити веома здрава.
Када је
реч о друштвеном аспекту, никада у историји није било лакше, практичније и
друштвено прихватљивије бити веган. По мом мишљењу, може бити корисна
стратегија прихватити „етички парадокс”: с једне стране, заговарати права
животиња, признати да права животиња захтевају вегетаријанство и да доследно
вегетаријанство значи веганство а с друге стране, заступати став да свако има
право да бира своју исхрану. Логички, ово може изгледати недоследно. Може
изгледати као постављање политичког захтева за правима животиња уз истовремено
великодушно толерисање кршења тих права. Али то је стратегија која може помоћи
свеједима да „толеришу” ваше ставове, што вам олакшава живот и може вам помоћи
да — парафразирајући Колин Патрик-Гудро (Colleen Patrick-Goudreau) — будете
„радосни веган”. Такође може помоћи животињама, јер гради мостове ка правима
животиња уместо да зида зидове.
Ја
лично волим овај приступ. Не волим сектарске, самопожртвоване, самомучитељске,
трудоголичарске, мученичке приступе. Речима Мефистофела, у Гетеовом позоришном
комаду Фауст (Faust) с почетка 19. века: „не треба се мучити превише
анксиозно”. А ово говори Мефистофел — нека врста демона и нихилистичког духа.
Ако не волите демоне, идите са Доналдом Вотсоном. Са 94 године, када су га
упитали о сопственим достигнућима, рекао је: „Сматрам да сам хедониста, под
условом да не наносим штету себи, другим људима, животињама или планети.”
Др
Кристијан Кедер (Christian Koeder)
Елванген,
Немачка
Фебруар
2026
